O PREDSTAVI:
Žarko i Darko, nerazdvojni po rođenju, žive na ulici imajući samo jedan drugog. U novogodišnjoj noći, kada grad iznad njih vrvi od prividne radosti, oni nemaju krov, tople jakne ili hranu. Jedino im preostaju sećanja na detinjstvo, a to je nekad sasvim dovoljno u večeri koja svima obećava novi život, topli život.
Reč dramaturga: U svetu ispod površine kuća i stanova, postoje podrumi i skloništa i u njima obitavaju neki ljudi koji će reći da su nekad imali lep život i da su mnogo voleli i grlili ili nisu uopšte voleli i mrzeli su da grle, ali pošto im život odavno nije lep, to sad nije važno. Niko ih se više ne seća. Oni nose duge brade ili se namerno stalno briju i tako se sećaju života. Oni nose poderane jakne ili ih namerno krpe svaki dan i tako se sećaju života. Oni prave krevete od novina ili namerno čitaju crnu hroniku i tako se sećaju života. Oni su oko drugih ili namerno prolaze pored drugih i tako se sećaju: sećaju se da su bili deca, da su pili limunadu na terasi ili je to bila oranžina, ali bilo je nešto mnogo lepo i slatko. I bilo je mnogo davno: kad je život mirisao na čisto i kad vazduh nije bio težak od vlažnog skloništa, što jedino mora da zaštiti od kiše. Ovo je priča o onima koji su mnogo sami i plaše se da dele i plaše se zvuka sirene, a najviše se plaše hladnoće jer posle nje, najviše boli. O Novoj godini. O deci. O ničijima. O snegu i onome što uvek dođe posle njega.