О ПРЕДСТАВИ:
Жарко и Дарко, нераздвојни по рођењу, живе на улици имајући само један другог. У новогодишњој ноћи, када град изнад њих врви од привидне радости, они немају кров, топле јакне или храну. Једино им преостају сећања на детињство, а то је некад сасвим довољно у вечери која свима обећава нови живот, топли живот.
Реч драматурга: У свету испод површине кућа и станова, постоје подруми и склоништа и у њима обитавају неки људи који ће рећи да су некад имали леп живот и да су много волели и грлили или нису уопште волели и мрзели су да грле, али пошто им живот одавно није леп, то сад није важно. Нико их се више не сећа. Они носе дуге браде или се намерно стално брију и тако се сећају живота. Они носе подеране јакне или их намерно крпе сваки дан и тако се сећају живота. Они праве кревете од новина или намерно читају црну хронику и тако се сећају живота. Они су око других или намерно пролазе поред других и тако се сећају: сећају се да су били деца, да су пили лимунаду на тераси или је то била оранжина, али било је нешто много лепо и слатко. И било је много давно: кад је живот мирисао на чисто и кад ваздух није био тежак од влажног склоништа, што једино мора да заштити од кише. Ово је прича о онима који су много сами и плаше се да деле и плаше се звука сирене, а највише се плаше хладноће јер после ње, највише боли. О Новој години. О деци. О ничијима. О снегу и ономе што увек дође после њега.