Та натовска битка за тобожњу заштиту људских права и слобода имала је сасвим други циљ: да се СРЈ сломи и дезинтегрише, уништењем њених одбрамбених снага, уз истовремено рушење актуелне власти и сламање воље за отпором, ради запоседања јужне српске покрајине.
Агресија је извршена тобоже у име међународне заједнице, али без резолуције и мандата Савета безбедности Уједињених нација. При томе су безобзирно прекршене све одредбе међународног права. Погажена је Повеља ОУН и злоупотребљене су све међународне конвенције, да би се методом блицкрига, током неколико дана, уништитила војска СРЈ, а државно руководство приморало да прихвати наметнуте услове из ултиматума издиктираног на тобожњим преговорима у француском граду Рамбујеу. Зато је, на почетку агресије, тежиште удара било на снагама и објектима војске и виталним објектима МУП Републике Србије.
Рачунали су да ће за остварење њиховог главног циља бити довољно неколико дана жестоких масовних удара, са преовлађујућим ваздухопловним дејствима и дејствима са дистанце, уз комбинацију са терористичким дејствима на Косову и Метохији. Како до тога није дошло, због одлучног војног и општенародног отпора агресији, НАТО се орјентисао на паралисање целог система функционисања друштва, не раздвајајући војску и цивиле, цинично подводећи њихово страдање под назив „колатерална штета“. На удару су се затим нашли и производни објекти цивилне намене, електоенергетска постојења, мостови и пруге, топлане, болнице, па чак и школе и национална телевизија. Тако се НАТО „кампања“ претворила у општи казнени рат, којим се пренебрегава ратно право и дозвољава убијање цивилног становништва. Због тога се овом изложбом првенствено наглашавају ти елементи НАТО агресије, током које су коришћена и забрањена убојна средства, па и она са пројектилима чија се пробојност појачава коришћењем ојачања од осиромашеног уранијума.
За НАТО агресоре то и јесте био „ограничени“ рат, али за СРЈ, чији су укупни друштвени и одбрамбени потенцијали седамдесетак пута мањи од снага Алијансе, то је био општи или тотални рат, јер су у њему ангажоване целокупне снаге и средства којима се располагало, укључујући и изложеност блокадама, притисцима и економским условљавањима, чије се последице дугорочно одражавају на све животне услове. Пошто „интервенције“ каква је била ова против СРЈ индукују продужење кризе и тињање ризика од нових могућих сукоба, њихове последице, осим оних директних, тешко су сагледиве. То важи и за последице које проузрокује употреба пројектила са осиромашеним уранијумом.
На списку сагледивог учинка НАТО агресије су и сви већи градови Србије и Црне Горе: Београд, Ниш, Нови Сад, Приштина, Лесковац, Ужице, Подгорица, Сомбор, Суботица, Херцег Нови, Панчево, Ваљево, али и Алексинац, Сурдулица, Нова Варош... и на десетине мањих и већих насеља.
Током 78 дана агресије извршено је око 2.300 ваздушних удара на више од хиљаду објеката широм земље. Било је ангажовано више од хиљаду борбених авиона НАТО снага и лансирано преко 400.000 пројектила, укупне тежине 22.000 тона. Употребљено је више од 1.300 крстарећих ракета огромне разорне моћи. Иако је Женевском конвенцијом забрањена употреба касетних бомби, изручено их је 37.000 за дејствовање по живим циљевима. Само од њих страдало је више од 200 цивила. Током НАТО агресије погинула су 462 војника и више од 2.000 цивила, међу којима је било 88 деце, на десетине старих особа и болесника на лечењу.
Душан Миловановић